Koliko košta čovek

Znam za ljude koji su dobili ogroman novac za prelazak na tamnu stranu.

Kad kažem ogroman, mislim na sume koje su nama običnim smrtnicima ogromne, npr. za voditeljku koja je za transfer u SNS jurišnice dobila trosoban stan na Vračaru i 100k€ keša. Znam za heteroseksualnu osobu koja je stupila u istopolnu vezu s moćnom SNS osobom, da bi osigurala poziciju u propagandnom glasilu i dobila stan u Beogradu na vodi. Znamo mnogi za čoveka koji je uništio opozicionu stranku, kažu za 20k€ mesečno godinama, i posle za lukrativnu funkciju preko bare. Znamo za estradni par koji je fiktivni vlasnik televizije i za to nakrcao milione. Dobijamo informacije o broju milijardera u Srbiji, koji su do 2012. imali STR, ili vodali magarca za slikanje po plažama, ili bili klošari bušnih čarapa.

Znamo za ništarije koje su opozicioni bedž iskoristile da bi sebi digle cenu pri prodaji političkoj mafiji.

Vidimo u svojim okruženjima raznorazne bitange koje nisu imale ni za kartu za prevoz, a sad voze automobile od stotinu hiljada eura, imaju brdo nekretnina i „biznise“.

A najviše je „plavi most“ primera - ljudi koji su se prodali za sigurica posao, za dodatak u upravnom odboru, za funkcijicu s fondom za reprezentaciju.

Bila sam svojevremeno na  sastanku s osobom koja mi je nudila novac da bih postala potpredsednica pokreta/stranke u osnivanju koji je trebalo da glumi opoziciju. S ponude od 10k€ i pre popijenog espressa podigla sam sebi cenu na 50k€. Posle mi je bilo krivo što nisam imala jači stomak za tu spodobu, da izdržim duže i vidim do kog iznosa bih se iscenkala.

Pozvao me je svojevremeno poznanik iz prošlosti kog sam skoro zaboravila, obradovala sam mu se, ne setivši se u momentu da sam ga ranije videla na SNS mitingu. Drugarski mi je objasnio da ne bi tražili od mene da se eksponiram, da je dovoljno da zaćutim i da „ne treba da brinem za lovu do kraja života“.

 

Al' ovo su priče o high class prostituciji, kada čovek svesno reši da se proda. S obzirom na činjenicu da se niko do njih (a samo javno poznatih znamo desetine) nije „pokajao“, nije priznao u čemu je učestvovao (ne računam Belivuka), koliko je naplatio beščašće, računam da su to ljudi kojima je prostituisnje prirodno stanje, koji nemaju etička i moralna ograničenja, gledaju svoju zadnjicu i „koliko sam dobar“ iz svakog odnosa i situacije u životu.

*ogromnu ogradu pravim za slučajeve kad je nekome njegov blizak teško bolestan, kad od novca za lečenje zavisi život, tada imam apsolutno razumevanje za prodaju duše đavolu.

 

Razmišljam o drugom soju ljudi - o čoveku koji veruje da ima dobro-loše vagu u sebi, kome je stalo do mišljenja porodice, prijatelja, ljudi od integriteta. Koji sebe ubedi da je u redu da jednom nogom pređe u loše zarad zaposlenja, „udomljavanja“ deteta u državnu službu, mogućnosti da zameni stari televizor, sigurnosti da svakog meseca napuni frižider.

Pogleda oko sebe i vidi da se „svi snalaze“, samo on nikako da stigne do zelene grane. Sedi u kancelariji s plastificinom idiotkinjom koja je jedva naučila da koristi računar da bi po ceo dan pisala gadosti u komentarima na portalima, dok se njemu gomilaju predmeti. Ponižava ga direktor, npr. onaj bolid, po zanimanju huliganski pajtos Deteta. Ne može da odvede porodicu na more, da kupi detetu patike od 200€, a spomenuta idiotkinja dolazi na posao u porno garderobi koja košta hiljade eura.

Prijatelj nije hteo da ide na miting - dobio je otkaz. Pročitao je da je nastavnik koji je podržao svoje đake oteran s posla, da sad radi kao dostavljač za minimalac. Zna da su otpustili profesore koji su stajali uz svoje studente, a da bi ih otpustili, klekli su profesori koji misle da su ispravni, al' hoće na more, hoće bolji auto, da kupe supruzi bendiranu tašnu. I mnoštvo primera onih koji su propali jer nisu hteli da se prodaju, i onih koji su „uspeli“.

 

Pa se zapita da li je budala, za šta se bori, da li vredi ostati sebi dosledan.

Vrh Crkve u trci s brnabić za poniznost Gazdi i u trci s malim za grabljenje plena. Policija je privatna garda neostvarenog huligana, vojska na nogama, tužlaštvo ćuti i služi. Ovi „naši“ se stalno svađaju, da l' opozicija ikad može nešto da uradi, ko za koga radi u tim strankama, da li će studenti pući u svojoj naivnoj nadmenosti i pod uticajima ko zna koga, moguće da će i sledeći da kradu kad dođu na vlast... Profesori i nastavnici podigli bele zastave, sad ih seku jednog po jednog - i ništa; sude studentima kao da su ćaci kriminalci - ništa; temeljno pripremaju ubijanje N1 i Nove - ništa; proglašavaju analitičare za teroriste - ništa; nezavisni prihvatili da glume da REM funkcioniše - i ništa; u Beogradu uvode kriminalnu parapoliciju - i ništa; čekaju se izbori više od godinu dana, zle sile sklapaju mozaik za sigurica nameštaljku, hrabrimo jedni druge izvesnošću trijumfa amatera ...  i možda opet bude ništa.

 

Svaka nedemokratska vlast/vladar voli „narod“, narod je brojna grupa, masa koja se svede na „ura“ i „uaa“, na plitke ideje, jednostavne parole, pojednostavljivanja, generalizacije, na strah i obećanje imaginarne nagrade.
Neprijatelji nedemokratskih vlasti su individue, ljudi koji se ne povijaju, koji inspirišu, daju snagu slabima, daju životu smisao veći od „u se, na se i poda se“

Da kroz istoriju nisu postojali individualci koji su odbijali da plutaju nizvodno „s narodom“, koji su bili spremni da plate cenu svog integriteta i ideja, ne bi ni bilo civilizacije. Ne bi bilo junaka na kojima svaki narod gradi svoj identitet. Uostalom, ne bi bilo ni religije kakvu znamo.

U svakom vremenu teško je pobediti lične strahove, nesigurnosti, sujetu. U najgorim vremenima najteži su ispravni izbori, prave odluke. Nekad se čini da svetlost nikad neće doći, a ona je iza ugla. Kada ostanemo sami sa sobom, u 99% slučajeva znamo šta je ispravno.

Ovaj tekst moli sve vas koji mislite da nema smisla, da „za ideale ginu budale“, da se vaše  prisustvo u masi ne broji, da ćete završiti s magarećim ušima, ili da ste se napravljenim „kompromisima“ nepovratno svrstali na stranu zlog i da nema nazad... ne odustajte od sebe!

Opšti sunovrat sitno broji do kraja, možda budućnost neće doneti cveće, možda se uzalud nadamo, možda, možda... Al' ako nemamo jasan plan da svoju decu pošaljemo daleko, da se nikad ne vrate, da mi odemo daleko i da se nikad ne vratimo, nailazi vreme koje će obeležiti naše živote. 

Možemo mi to!