blu

                 Danima pratim opšti pritisak da se opozicione stranke povuku iz izborne trke. Fantastične slike studentskih akcija, koje su nam prethodnih dana punile srca i duše, nisu smanjile bes prema strankama. Nisam videla pritisak na Narodnjačku koaliciju, niti na DSS da odustane. Tviteraši su objašnjavali da Aleksićeva ekipa ionako nema šanse, a Miloš Jovanović nije demokratska opcija, pa nije ni važan. Narodnjačka koalicija se jeste povukla, valjda zbog procene da nemaju šansu za censuz. Čudno je kako su iskusni političari iz Aleksićeve ekipe startno pomislili da njihov populizam može da parira studentskoj popularnosti. Imam pretpostavke, vezane za razbijanje „svi zajedno“ koncepta stranaka, ali su odustali, pa to više nije bitno. Ostala je još EU opozicija (DSS se još uvek broji kao nebitan).   Veoma me žaloste i preplavljaju neprijatnošću objave funkcionera i članova Demokratske stranke. Razumem da im je egzistencij...

  “Bezuslovno” - bez postavljanja ikakvih uslova, protivljenja ili sumnje, potpuno, apsolutno i bezrezervno. Ne postoji niko (računajući i moju decu) koga podržavam bezuslovno. Podržavam dobre poteze, kritikujem loše, najviše kod onih koje volim. Svojoj deci “drobimo non-stop”, “smaramo” ih, “pričamo gluposti”… “Zvocanje” im se zadrži u glavi, pa se oduševimo kad vidimo da su iskoristili naše iskustvo za sebe.   Već godinu dana jača kult ljudi koji od SL prave božanstvo, a njihove odluke prihvataju kao sveto pismo. U religiji je “bezuslovno” podrazumevajuće, u politici je infantilno, a sprovodi se samo u autokratijama. “Glasaću za kamen za kupus, ako ga SL kandiduje”. Nisam ovo shvatila bukvalno, a prihvatila sam mogućnost da glasam za Lompara/Bakića, bez obzira što je nemoguće da se slažem s idejama obojice. Ako je strategija “našim populizmom na njegov populizam” – progutaću tu žabu. Jer je pretpostavka bila da će kandidati biti istaknuti članovi našeg društva, ljudi...

                 Postoji priča (možda je urbana legenda) da je Frenk Sinatra započeo karijeru tako što je njegov tim plaćao atraktivne devojke da ga čekaju ispred studija i padaju u histeriju kad ga ugledaju. Novinari su se tada zainteresovali za žgoljavog niskog plavookog momka prodornog pogleda koji je preko noći postao zvezda. Žgoljavi visoki momak s ovih prostora nije imao prodoran pogled, plaćene ili organske obožavateljke, i nije postao zvezda preko noći. Dvadesetak godina   savijao se od kifle do perece, „riljao“ nogama i rukama i čekao svojih pet minuta. Dobio ih je pošto je izdao „oca“ i preveslao „strica“. A onda je sve svoje i državne resurse iskoristio da postane zvezda. Dobio je aplauze i divljenje prizemne publike, pa čak i nekih ljudi s ukusom, a uz mnogobrojne koje je kupio, konačno je postao zvezda srpske politike. Tumačenja da je kroz celokupnu karijeru Sinatru „gurala“ mafija slučajno se podudaraju s pričom do...

  Zavidim ljudima koji rešenje za svaku dilemu vide u „Studenti pobeđuju“, verujući da samo treba sačekati izbore i eto ga Sunce. Slogan je super, motivišući je, lako se širi i do ljudi koji nemaju pristup informacijama, koji nemaju želju da se udubljuju, koji politiku slabo razumeju. Verujem da je Studentska lista magični lek za ovo društvo, većinski sklono priklanjanju najvećoj grupi, onoj koja deluje pobednički. A u tom „duelu“ lepi, pametni ljudi puni energije i optimizma, naspram sebe imaju fizički i psihički istrošenog, umornog, sve češće pijanog i nekoncentrisanog šibicara s istim izlizanim fintama. Političko takmičenje ima jasna pravila. S obzirom na činjenicu da je u toj igri Vučić i igrač i sudija i vlasnik terena i turnira, nijedna opoziciona stranka nije imala nikakve šanse. Povuče ih Vučić na svoj nivo, uprlja, izgazi, „odseče glavu“ i čeka da izviri sledeća. Studente ne može, oni politička pravila ne znaju, niti ih je za njih briga. Vučiću treba glava koja viri ...

„... nisam znala da si takva kukavica, sa mnom spavaš, druga ti je nesanica...“   Izuzetno je potentan naš Kukavica, više od deceniju u stabilnoj je sado-mazo vezi sa svim nacionalnim i lokalnim televizijama. Uzbuđuje ga da ih bičuje i ponižava, oni se osećaju važnim dok ih bičuje i ponižava. Laik bi pomislio da je to lek za psihopatsku bezosećajnost. Prevario bi se. Nije tajna da je ceo život opsednut TV novinarkama. Posle bezuspešnog pokušaja da postane novinar, prešaltovao se u politički biznis. Novinare nikad nije voleo, kao ni novinarstvo, ali je znao važnost medija. Držao se maksime „ne lep, već uporan“; redovno je pozivao telefonom novinare, preporučivao se, kritikovao, molio za prostor. Kada je 90-ih njegov politički otac istrgovao mesta u vladi, njemu je poklonio vaspitavanje novinara (i stan). Tada se Kukavica prvi put upisao u istoriju. Niko pre njega nije s toliko krvoločnosti nametnuo zvaničnu cenzuru. Pretio je novinarima, proganjao ih, plenio im imovinu. Drak...

  Pre dve godine bila sam nevaspitana prema paru kog mnogo volim, s kojim delim dobro i zlo „od noše“. Godinama se na njihovoj slavi skuplja ista ekipa, njena iz naše osnovne škole i njegova iz njegove. Zajedno smo odrasli, većina se međusobno okumila, a pošto decenijama ne živim u rodnom gradu, njegove srećem jednom godišnje, na slavi. Među gostima je i žena do koje sam volela da sedim, lepo smo se družile, hvalile se decom, prisećale se ljudi koje sam skoro zaboravila. Njen suprug i ona su fakultetski obrazovani, iz dobrostojećih porodica, on je privatnik, imaju dobru decu. Kada su naprednjaci zauzeli Srbiju, posebno su mi bile zanimljive priče iz gradske uprave u kojoj radi. Iz godine u godinu mi je opisivala krunjenje države podobnim neposobnjakovićima koji su istiskivali radnike, slušala o bahaćenju, lopovluku, neznanju, ucenama. A onda je došla korona, pa smrtni slučaj u porodici mojih prijatelja - nekoliko godina je prošlo dok se nije približilo okupljanje na toj slavi. U ...