blu

  Zavidim ljudima koji rešenje za svaku dilemu vide u „Studenti pobeđuju“, verujući da samo treba sačekati izbore i eto ga Sunce. Slogan je super, motivišući je, lako se širi i do ljudi koji nemaju pristup informacijama, koji nemaju želju da se udubljuju, koji politiku slabo razumeju. Verujem da je Studentska lista magični lek za ovo društvo, većinski sklono priklanjanju najvećoj grupi, onoj koja deluje pobednički. A u tom „duelu“ lepi, pametni ljudi puni energije i optimizma, naspram sebe imaju fizički i psihički istrošenog, umornog, sve češće pijanog i nekoncentrisanog šibicara s istim izlizanim fintama. Političko takmičenje ima jasna pravila. S obzirom na činjenicu da je u toj igri Vučić i igrač i sudija i vlasnik terena i turnira, nijedna opoziciona stranka nije imala nikakve šanse. Povuče ih Vučić na svoj nivo, uprlja, izgazi, „odseče glavu“ i čeka da izviri sledeća. Studente ne može, oni politička pravila ne znaju, niti ih je za njih briga. Vučiću treba glava koja viri ...

„... nisam znala da si takva kukavica, sa mnom spavaš, druga ti je nesanica...“   Izuzetno je potentan naš Kukavica, više od deceniju u stabilnoj je sado-mazo vezi sa svim nacionalnim i lokalnim televizijama. Uzbuđuje ga da ih bičuje i ponižava, oni se osećaju važnim dok ih bičuje i ponižava. Laik bi pomislio da je to lek za psihopatsku bezosećajnost. Prevario bi se. Nije tajna da je ceo život opsednut TV novinarkama. Posle bezuspešnog pokušaja da postane novinar, prešaltovao se u politički biznis. Novinare nikad nije voleo, kao ni novinarstvo, ali je znao važnost medija. Držao se maksime „ne lep, već uporan“; redovno je pozivao telefonom novinare, preporučivao se, kritikovao, molio za prostor. Kada je 90-ih njegov politički otac istrgovao mesta u vladi, njemu je poklonio vaspitavanje novinara (i stan). Tada se Kukavica prvi put upisao u istoriju. Niko pre njega nije s toliko krvoločnosti nametnuo zvaničnu cenzuru. Pretio je novinarima, proganjao ih, plenio im imovinu. Drak...

  Pre dve godine bila sam nevaspitana prema paru kog mnogo volim, s kojim delim dobro i zlo „od noše“. Godinama se na njihovoj slavi skuplja ista ekipa, njena iz naše osnovne škole i njegova iz njegove. Zajedno smo odrasli, većina se međusobno okumila, a pošto decenijama ne živim u rodnom gradu, njegove srećem jednom godišnje, na slavi. Među gostima je i žena do koje sam volela da sedim, lepo smo se družile, hvalile se decom, prisećale se ljudi koje sam skoro zaboravila. Njen suprug i ona su fakultetski obrazovani, iz dobrostojećih porodica, on je privatnik, imaju dobru decu. Kada su naprednjaci zauzeli Srbiju, posebno su mi bile zanimljive priče iz gradske uprave u kojoj radi. Iz godine u godinu mi je opisivala krunjenje države podobnim neposobnjakovićima koji su istiskivali radnike, slušala o bahaćenju, lopovluku, neznanju, ucenama. A onda je došla korona, pa smrtni slučaj u porodici mojih prijatelja - nekoliko godina je prošlo dok se nije približilo okupljanje na toj slavi. U ...

Dešava mi se da mi normalni ljudi kažu da pogledaju Informer „da vide šta idioti rade/planiraju“. Kažu da ih te bljuvotine ne dotiču, ne utiču na njih. Svojevremeno sam to slušala i od nekih koji su gledali Farmu/Zadrugu. A onda sa žarom počnu da pričaju šta je uradio ovaj i onaj, nesvesni da su uvučeni u začarani krug koji im krade vreme, misli, emocije.             Priče o botovima su u poslednjoj deceniji ispričane mnogo puta, svi znamo da su to ljudi ili „mašine“ koji ponavljaju zadate poruke centra moći. Izlizala se i reč i njeno značenje, sve češće botom proglašavamo svakog ko misli drugačije od nas. Botom ovoga ili onoga, kao da postoje desetine ljudi koji mogu da organizuju i plaćaju tu ogromnu mašineriju zla. Prvi susret s njima desio mi se kad pojma nisam imala da postoje, tamo negde 2013, kad je komunikacija na mrežama bila civilizovana, pristojna. Botovi su tad imali imena i fotografije koje su delovale kao da su od pravih ljudi. Po...