Lična priča

Dešava mi se da mi normalni ljudi kažu da pogledaju Informer „da vide šta idioti rade/planiraju“. Kažu da ih te bljuvotine ne dotiču, ne utiču na njih.

Svojevremeno sam to slušala i od nekih koji su gledali Farmu/Zadrugu. A onda sa žarom počnu da pričaju šta je uradio ovaj i onaj, nesvesni da su uvučeni u začarani krug koji im krade vreme, misli, emocije.

         Priče o botovima su u poslednjoj deceniji ispričane mnogo puta, svi znamo da su to ljudi ili „mašine“ koji ponavljaju zadate poruke centra moći. Izlizala se i reč i njeno značenje, sve češće botom proglašavamo svakog ko misli drugačije od nas. Botom ovoga ili onoga, kao da postoje desetine ljudi koji mogu da organizuju i plaćaju tu ogromnu mašineriju zla.

Prvi susret s njima desio mi se kad pojma nisam imala da postoje, tamo negde 2013, kad je komunikacija na mrežama bila civilizovana, pristojna. Botovi su tad imali imena i fotografije koje su delovale kao da su od pravih ljudi. Posle nekog gostovanja na TV pisali su da sam se pojavila bez brusa, „da sam mlatila sisama“, pa sam kačila snimke iz emisije da dokažem laž – budala.  Kad su mi prvi put napisali „da me znaju“, da znaju da sam kurva (u jednom danu je to napisalo desetak „ljudi“) razbolela sam se, dobila sam temperaturu. Kad su mi npr. napisali da imam veštačke zube, kačila sam tom botu svoje fotke iz raznih perioda života, da se opravdam, toliko sam glupa bila.

S mreža se 2014. prešlo na udarce tabloidima, Informer me je stavio na naslovnu stranu sa svim podacima moje firme, napisao razne bljuvotine na temu ja - lopov. Ljudi iz firmi s kojima smo imali godišnje ugovore masovno su prestali da mi se javljaju na pozive, preko posrednika su mi slali poruke da moraju da raskinu ugovore, po cenu tužbe i penala. Kad se malo slegla prašina, molili su me da nađem posrednu firmu preko koje bismo sarađivali, kako ih ne bi povezali sa mnom.

Napadi na mrežama postali su sve učestaliji, razni nalozi su slali identične rečenice pune uvreda. Kako je vreme prolazilo, botovi su postajali „pametniji“, postojale su varijacije rečenica s istom poentom.

Sećam se poslovnog sastanka 2016; posle nekoliko dana, kada smo se videli ponovo, čovek mi je uzbuđeno rekao da je, kad se vratio u Kruševac, pričao sa svojim sestrićem -„divan momak, završio medicinu s najboljim ocenama, dobio je posao u bolnici, ali mora dva sata radnog vremena da piše komentare na mrežama“. Sestrić mu je rekao da je moje ime prvo na tabli onih koje vređaju. Ispričao mi je to bez ikakvog ustezanja, kao zanimljivu anegdotu, rekao mi da ga je sestrić ispitivao kakva sam, on mu me je opisivao. Smeškala sam se kao da mi je priča baš zabavna, dok su mi kroz glavu letele odvratne uvrede koje svakodnevno čitam.

Dotad sam već bila „etablirana“ kao kurva, to je bilo opšte mesto o meni. Onda sam počela da postajem drugosrbijanka, lažna elita iz kruga dvojke, komunjara, SPO-ovka, žuti ološ koji hoće da se vrati na vlast, Sorosova plaćenica, američka plaćenica, NVO plaćenica... Da ne bude da sam ostala budaletina s početka teksta, prestala sam da se pravdam i objašnjavam. Bilo mi je zabavno kad se pojavilo da sam u mladosti bila šatorska pevaljka, od toga se posle nekoliko meseci odustalo, pa sam preimenovana u vašarsku voditeljku. Iako nikad nijedan vašar nije imao voditeljke, ostala sam to do danas.

U vreme početne popularnosti NewsNet-a, režim je napravio svoj plagijat, sajt Zicer. Tu je 2017. objavljen „moj intervju“ u kome sam „priznala da sam bila u JUL-u“.

https://zicer.org/2017/04/01/potresna-ispovest-biljane-lukic-sa-julovcima-sam-preuzela-studio-b/

Ozbiljnom akcijom tekst je svuda šerovan zilion puta, propraćen „očevicima“ koji su me videli kako ovo i ono s Mirom Marković, kako sam snimala reklame za JUL, bila zaštitno lice JUL-a, kako sam pokrala Srbiju preko JUL-a.

Na dnu teksta mikroskopskim slovima pisalo je: „Zicer je satirični  magazin, intervjui su izmišljeni, bla, bla…”, niko to nije pročitao, tviteraši su počeli zblanuto da me pitaju kako sam mogla, zašto sam, Koliko sam ih razočarala.

Šlag na torti bilo je gostovanje Željka Mitrovića u HitShit-u, gde je ispričao kako je 90-ih bio mlad i naivan (tri ili četiri godine je stariji od mene), pa sam ga ja nagovorila/naterala da se učlani u JUL, da je on bio levi šrafčić, a ja funkcionerka.

Kao da su 90-e bile u kamenom dobu, kao da ne postoji nijedan dokument, fotografija, snimak iz tih godina, koji bi me smestio bar na jedan događaj JUL-a (JUL je medijski bio praćen 24/7). Taj žig mi utiskuju i danas, neki su mi “oprostili moju ružnu prošlost”, neki mi je “nabiju na nos” kad god napišem/kažem nešto što im se ne dopada.

Ne mogu da se setim svega šta sam, jer je dijapazon ogroman; npr. mesecima mi nije bilo jasno zašto botovi masovno pišu „Bilja kopačka“,  to je bio tizer kampanje da sam se prostituisala sa svim fudbalerima Obilića. Zašto baš s njima, a ne nekima iz drugih klubova, ne znam ni danas.

Kačena je svojevremeno masovno fotka nekog Šešeljevog pressa na kome je i žena tamne kose, tj. ja, iako nam je tamna kosa jedini zajednički činilac. Pokrala sam boga oca, iako nikad nisam radila u državnoj firmi, ili bila u političkoj stranci, u prilici da ukradem i cvonjka, ali će režim spasiti Srbiju od moje potrebe da se vratim u vlast (u kojoj nikad nisam bila) i nastavim da kradem.

Vučić me je već redovno spominjao u svojim TV terapijama, iako njegovi gledaoci pojma nemaju ko sam. On zna ko sam, još otkad mi je 90-ih, kao mladi radikalski jurišnik pred desetinom svedoka obećao da će me vešati na Terazijama kad dođe na vlast. Zato što sam ustaškinja (u to vreme muzički urednik), pustila na TV koncert Parnog valjka. Ali, njegova lična opsesija mnome je sasvim druga priča.

             U jednom momentu sam postala Đilasova plaćenica, zaposlena kao čistačica u njegovoj firmi, a s radnim zadatkom da lažem o Vučiću i Srbiji. Ovog puta, ta „istina“ nije krenula od botova ili tabloida, već lično od Vučića s televizije. Prošlo je mnogo godina otad, i danas je mnogo normalnih ljudi ubeđeno da smo Đilas & ja nokat i meso, da radim za njega ili sam mu desna ruka u stranci.

             Razvio se od 2012. složeni propagandni sistem režima, taj udžbenik bi bio super koristan svakom autokrati u svetu. Ostala sam u režimskom fokusu sve ove godine.

             Već neko vreme sam „osvedočena hejterka svega srpskog“, ustaškinja, ideološnjinja blokadera, „mrziteljka Srbije s dna kace“, „bruka srpskog roda“... Imala sam i imam ljubavnika više nego sve žene ovog sveta zajedno, prostituišem se za siću - bednica sam, a uz to sam trula bogatašica koja živi raskošnim životom i imam stan u Beogradu na vodi.

             Kada sam počela da podnosim tužbe za laži u režimskim glasilima, dodeljivana odšteta je bila 200.000 din. Jedan proces traje oko četiri godine, dok se donese presuda, laž ponove toliko puta da je oboje u istinu. Nijedan spor nisam izgubila, a prestala sam da brojim tužbe pre nekoliko godina, to je sad uigran dribling u kome se proces razvlači maksimalno, posle ide žalba, još razvlačenja. Iz godine u godinu se sudske kazne za laž smanjuju (sad su 70.000 din), a sredstva (naše pare) kojim država plaća propagandno smeće je sve veća.

Deca su mi stasala u Vučićevoj eri. Mlađe dete se možda i ne seća da je u trećem razredu došlo kući i reklo mi da je neka teta na velikom odmoru ušla u školsko dvorište, prišla i poručila da da skratim jezik da bih mu sačuvala zdravlje. Starije dete je veoma traumatično preživljavalo užase kroz koje sam prolazila, sad me oboje hrabre, govore da ne obraćam pažnju, da niko lažovima ne veruje. Verovali su njihovi prijatelji (sad su već svi „blokaderi“ J), po onoj srpskoj „gde ima dima, ima i vatre“. Kad neko hoće da ih povredi, spomene im „šta im je majka“. Nose, ni krivi ni dužni, moj teret, sad već odrasli i svesni gde žive.

Napadali su me fizički na ulici vučićevci, ali i rendom budale koje veruju televizoru/novinama i žele da spasu Srbiju od mene. Kada sam VTK-u prijavila pretnje ubistvom, objasnili su mi da taj bolesnik nije mislio ozbiljno, „znaju ga, dobar je čovek“. Nikad mi se više nisu javili. Posle svakog teksta u propagandnim glasilima, nekoliko dana sam zatrpana uvredama i pretnjama na mrežama. Već godinama mi posao trpi zato što sam kamen oko vrata svakom ko bi se mogao povezati sa mnom. Mojoj kozmetičarki je finansijski inspektor po upadu u salon rekao: „Biljana Lukić, a“? Lajkovala mi je na Instagramu sliku pasa.

 

Vanredno stanje traje predugo, postalo mi je normalno stanje. Slabo se i sećam vremena u kom sam hodala ulicom bez razmišljanja ko je iza mene/ko mi ide u susret, kad nisam nosila u džepu „odbranu“, kad se nisam zaključavala čim uđem u auto, kad sam izlazila da prošetam i u ponoć, po mraku.

Nisam voljiva osoba, a i nije mi je stalo do mišljenja ljudi koji me ne poznaju, koje ne poštujem. Ne zaćutim zato što se moje mišljenje većini ne dopada, ili zato što mi Vučićeva mašinerija preti/vređa me.

No, da imam ambiciju da se bavim bilo kojim poslom koji zavisi od javnog mnjenja, ambicija bi mi bila satrta u korenu, prevelika količina blata je bačena na mene da bih ikad prošla kao „čista“.

 

Ovaj dugi tekst (verovali ili ne) ima poentu. Ja sam potpuno nebitna osoba u političko – finansijsko – kulturno – obrazovnoj... igri prestola. Ljudi koji su pretendenti na nešto od nabrojanog prolaze mnooogo gore od mene.

Mislimo da smo imuni, da je naše mišljenje samo naše, a ne nesvesno formirano propagandom. Hoćemo da stanemo uz popularnog, da ga zaštitimo (napišemo na mrežama „podrška“), al’ za ovog/ovu se priča svašta, neću da me poistovete, da mi kažu da me plaća, da pomisle da sam i ja lopov/kurva/đubre/narkoman... Bolje da se distanciram, nek se on/ona snađe, napisaću sjajne stvari o njemu/njoj kad umre. Okačiću i zajedničku fotku.

“Prvo su došli po komuniste, a ja se nisam pobunio jer nisam bio komunista.

Zatim su došli po Jevreje, a ja se nisam pobunio jer nisam bio Jevrejin.

Zatim su došli po sindikalce, a ja se nisam pobunio jer nisam bio sindikalac.

Zatim su došli po katolike, a ja se nisam pobunio jer sam bio protestant.

Zatim su došli po mene, ali tada više nikoga nije bilo da se pobuni.”