Od zla uvek ima gore

 

Zavidim ljudima koji rešenje za svaku dilemu vide u „Studenti pobeđuju“, verujući da samo treba sačekati izbore i eto ga Sunce.

Slogan je super, motivišući je, lako se širi i do ljudi koji nemaju pristup informacijama, koji nemaju želju da se udubljuju, koji politiku slabo razumeju.

Verujem da je Studentska lista magični lek za ovo društvo, većinski sklono priklanjanju najvećoj grupi, onoj koja deluje pobednički. A u tom „duelu“ lepi, pametni ljudi puni energije i optimizma, naspram sebe imaju fizički i psihički istrošenog, umornog, sve češće pijanog i nekoncentrisanog šibicara s istim izlizanim fintama.

Političko takmičenje ima jasna pravila. S obzirom na činjenicu da je u toj igri Vučić i igrač i sudija i vlasnik terena i turnira, nijedna opoziciona stranka nije imala nikakve šanse. Povuče ih Vučić na svoj nivo, uprlja, izgazi, „odseče glavu“ i čeka da izviri sledeća. Studente ne može, oni politička pravila ne znaju, niti ih je za njih briga. Vučiću treba glava koja viri – nema je. Pokušaji da oblati ovog i onog studenta nisu prošli, teško je mrzeti dobru decu. A i da mu je uspelo, taj neko je jedan od hiljada, ne može da ugrozi ideju koja se širi Srbijom.

Taktički je odličan koncept studenata ograđivanje i od vlasti i od opozicije - namenjen je umornima, izneverenima, propagandom otrovu sklonima, onoj većini s početka teksta koja ne želi previše da misli o politici.
            Ograđivanja od brojnih drugih uglednih ljudi su duboko pogrešna i ubeđena sam, proizvod neiskustva, neznanja i sujete (a ponajviše službinog bušenja), al’ za prosutim mlekom ne vredi žaliti. Užasnulo me i saznanje iz pisma Bojane Maljević da planiraju da njihovi kandidati, školovani ljudi od karijera, budu „lutke od krvi bez trunke ideje” koje će od plenuma dobijati instrukcije kako da misle i glasaju, al’ to je druga priča.

Poenta ove je da mi je potpuno jasno koliko nam je studentski pokret dragocen i da bi izvesno bez njega mali putin vladao doživotno.

           

No, gde smo tu mi koji nismo studenti, a želimo kraj zlog doba? Mi koji znamo da su zborovi odlična ideja da se preko viber grupe okupimo na raskrsnici, ali da se učinkovitost zborova tu negde i završava. U većini zgrada kućni savet se teško dogovori i oko zamene sijalica, a zborovi su kućni savet „ogromnog solitera“.

Da bi zbor bio funkcionalan mora da postoji podela zaduženja, neka hijerarhija, formulisane ideje. Takoreći, da prostite, politička stranka. A, pu, pu, političke stranke mrzimo, Vučić nam je objasnio da je politika fuj i da su svi političari (osim njega) lopovi i nesposobnjakovići.

 

            Popularna parola je „samo pustite decu, pa i neka greše, mi ćemo raditi šta kažu“. Staro srpsko licemerje. Studenti su davno rekli „generalni štrajk“, da smo radili šta kažu, ova agonija bi dosad bila završena. A nismo, nećemo da rizikujemo svoju poziciju, platicu, komfor, kakav je takav je, bolje nego da dobijemo otkaz.

 

Svakim danom prolongiranja izbora Vučić je ojačavao svoje utvrđenje. Uskoro će dve godine od pada nadstrešnice, veliki broj studenata koji je grudvu pretvorio u lavinu završio je fakultete, mnogi su se umorili pa se povukli, njihova mesta zauzimaju „neki novi klinci“. Među njima je ko zna koliko službinog (= Vučićevog) podmladka kojima je zadatak da buše, truju, iniciraju vetiranja, seju razdor među studentima/fakultetima. Naivno bi bilo pomisliti da se ovo ne dešava, takvim zmijarenjem je dosad već razarao stranke, grupe i institucije. Još naivnije bi bilo verovati da su studenti imuni na viruse koji proizvode istu bolest otkad je sveta i veka.

Sad je već izvesno da će Vučić ubiti United medije pre izbornog dana. Bes mi izazivaju samouverene neznalice koje mlate kako ćemo preko mreža deliti informacije. Na mreži svaka budala može da napiše bilo šta, svaki ubačeni, dobro maskirani agent režima može da zasluži poverenje, da bi u ključnom momentu uneo zbrku. Razlika između medija i mreža je u tome što je novinarstvo zanat koji ima pravila, novinar ne plasira informaciju koja nije proverena i tačna, ume da je proveri i formuliše.
Hoćemo li sad mrzeti N1 novinare, oni su nam krivi što je Vučić preko portugalskog proksija sklopio deal s britanskim investicionim fondom? Mi nećemo da krnjimo svoj komoditet, pišemo pod šiframa, ali oni treba goloruki da trče na bunkere za naše dobro?

Ako ne bude dovoljno kontrolora izbora, koga ćemo okriviti? Ako Peri Periću, kontroloru, noć pred glasanje u kuću upadnu kriminalci, zaprete mu ili mu prebiju suprugu, decu, zapale automobil, hoćemo li razumeti da je morao da napusti glasačko mesto?

Jesmo li svesni da je od pada nadstrešnice potpuno počistio policiju od ljudi s kičmom, da su čovekoliki oblici na funkcijama potpuno lišeni kodeksa i savesti, da će nas juriti kao divlji vepar zeca?

Najvažnije - jesmo li svesni da Šef, sve i da želi, ne sme da izgubi vlast? Stavio se u funkciju jedne strane u ratu međunarodnih kriminalnih klanova, u narko biznisu koji se meri desetinama milijardi. Gledamo filmove i serije, znamo da tu oproštaja i zaborava nema, da nema ni utočišta „dan posle“. Da ne govorim o ovim patriJotama s poternica koji njegova vrata otvaraju nogom, koji nisu SNS sline i redovno mu stavljaju do znanja da njima nije šef.

 

Da li iko može da zamisli da prizna rezultat izbora i npr. kaže: „vidimo se u nekom drugom filmu“?

Ne mogu ni ja.

Neće biti ni privida civilizovanih izbora. Na kriminalnom „tržištu rada“ Srbije, Srpske, KiM, nema nijednog nezaposlenog, svi su u njegovoj službi, svi će biti angažovani za izbore. Ako može milom, zaustaviće se na zastrašivanju, ako krene kako mu ne odgovara, sve maske će biti skinute.

 

            Ne pišem ovo da bih širila defetizam, sasvim suprotno. Pišem da bismo bili svesni šta nas čeka. Pišem zbog „svedoka“ koje god strane, koji sebe aboliraju parolama i gađenjem saboraca iz istog rova. Legitimna politička borba je želja Studentske liste da privuče glasače stranaka, legitimna politička borba je želja stranaka da privuče glasače studenata.

Elementarna glupost je (ili zla namera) svakog od nas koji nismo „članovi“ ove ili one grupe, da se glođemo međusobno, da neistomišljenike trpamo u Vučićev džak.

Bićemo neophodni svi!

 

Ne vredi nam brojnost ako na dan glasanja svratimo do glasačkog mesta i samo „obavimo građansku dužnost“. Ne vredi nam brojnost ako uveče sednemo pred TV da čujemo rezultate koje će pročitati Vučić. Pa kad ih čujemo da napišemo besan ili razočaran komentar.  Ako opet bude – ja sam već nekoliko puta bio, ne mogu svaki dan, ima li protest smisla, umoran sam, jači je...

 

Već sad znamo da će ili pročitati pobedu, ili “tesan rezultat“ koji će mu omogućiti da kao Kurti pravi tehničke vlade od svojih podanika na po šest meseci, pa tako u beskraj.

Proći će mu ako nas prevesla kao toliko puta do sada.

            Progutaće tad EU još jednu krađu, zašto bi njima bilo više stalo do nas nego nama? Trljaće Putin ruke, biće zadovoljan Si Đinping, Tramp će da planira šta će da drpi od Srbije.

A naša agonija će ući u novu fazu. Srpski aparthejd ne može da se ukine dok je on na tronu, fasadna demokratija ne može da traje zauvek. Moraće da pređe na sledeći nivo, da hapsi i osuđuje „na kilo“, da od univerziteta napravi SNS akademije, da nas prevede u Belorusiju.

 

            Ovo nije crna prognoza, već realnost. „Nas je ipak više“, rekao je Oliver Ivanović. 

Apsolutno niko nema opravdanje, na dan izbora se ništa ne završava, tek počinje.

Celo „nepobedivo“ Vučićevo utvrđenje, svi poliĆaci i kriminalci, sva sila i strah, padaju u vodu ukoliko svaki antivučićevac dan izbora shvati kao „dan D“.

 

„Kakvi budemo sutra, bićemo doveka!“

Ljubomir Simović, aka Miloš Obilić