Kako je biti Milan Antonijević

 

Pre dve godine bila sam nevaspitana prema paru kog mnogo volim, s kojim delim dobro i zlo „od noše“. Godinama se na njihovoj slavi skuplja ista ekipa, njena iz naše osnovne škole i njegova iz njegove. Zajedno smo odrasli, većina se međusobno okumila, a pošto decenijama ne živim u rodnom gradu, njegove srećem jednom godišnje, na slavi. Među gostima je i žena do koje sam volela da sedim, lepo smo se družile, hvalile se decom, prisećale se ljudi koje sam skoro zaboravila. Njen suprug i ona su fakultetski obrazovani, iz dobrostojećih porodica, on je privatnik, imaju dobru decu. Kada su naprednjaci zauzeli Srbiju, posebno su mi bile zanimljive priče iz gradske uprave u kojoj radi. Iz godine u godinu mi je opisivala krunjenje države podobnim neposobnjakovićima koji su istiskivali radnike, slušala o bahaćenju, lopovluku, neznanju, ucenama.

A onda je došla korona, pa smrtni slučaj u porodici mojih prijatelja - nekoliko godina je prošlo dok se nije približilo okupljanje na toj slavi. U ćaskanju s poznanikom iz rodnog grada, rekla sam da dolazim i čula neverovatne „vesti“. Ona je postala funkcionerka, i on je dobio funkciju, oboje su se učlanili u stranku, sad se druže s naprednjacima, letuju na njihovim jahtama, govore da je Vučić super.

Nadstrešnica je pala tih dana, svi smo bili u šoku koji se razvijao u bes, ozbiljno sam se lomila da ne odem na slavu, ne želeći da pravim ekcese u kući ljudi koje volim. Onda sam s drugaricom napravila plan – doći ćemo sat vremena pre ostalih, podružiti se sa svojima i otići pre nego što oni dođu (obično su dolazili poslednji, zbog još jedne slave na koju su išli). No, nije nam se dalo, bio je zastoj na izlasku iz Beogradu zbog nekog čukanja, na auto-putu gužva, nismo mogle da nađemo parking blizu njihove zgrade. Sve u svemu, došle smo kad i ostali, a oni 15-ak minuta posle nas. Drugarica me je zgazila ispod stola (to već decenijama znači – NEMOJ, Biljana); pravila sam se da čitam telefon, željna da sednu, da ih ne pogledam i da ubrzo odemo.

Na moj šok, prišla mi je da me poljubi, kao da je ona ista od pre neku godinu, kao da ulaskom u bandu nije okrvarila ruke, kao da se ni nadstrešnica nije desila. Nisam bila dovoljno jaka da oćutim, rekla sam joj šta zaslužuje, 20-ak ljudi za stolom prestalo je da diše. Na svu muku, on je tad bio u toaletu, pa kad je ušao u sobu i prišao mi je afektivno, „direktorski“, ekces se ponovio (tj.opet sam bila „gadura“).

I opet je neprijatnost u vazduhu mogla da se seče nožem. Ne sećam se ko je prvi progovorio, sećam se da su oboje kao profi ćacad seli i pravili se da se ništa nije desilo, čak i kad je domaćica prišla da nazdravi sa mnom, pa posle i domaćin. Nedugo potom su otišli, atmosfera je postala ona stara, nekadašnja, a društvo veselo, tada nismo znali da ga definišemo kao „blokadersko“.
Čula sam razna tumačenja prisutnih – gadi im se SNS, al’ njih znaju ceo život, ne mogu totalno da ih izbegavaju, proći će ovo zlo...

Možda su bolji ljudi od mene, možda mogu da nađu opravdanje ili razumevanje, ja ne mogu. I pitam se da li je tolerisanje ljudi koji su postali prostitutke zbog plena, a ne zbog skupog lečenja, krova nad glavom, krčanja creva... razlog zbog koga je ova država otišla dođavola.  Nama je neprijatno zbog njihove bruke, oni za stid ne znaju, svoju bruku naplaćuju.

 

Gledala sam prekjuče intervju Maje Dragić s Milanom Antonijevićem. Maja je bila odlična, Milan je sasvim dorastao zadatku koji mu je dodeljen. Win-win situacija, moglo bi se reći.  Al’ ne mogu da prestanem da mislim o njemu.

Antonijevića sam pre naprednjačkog žigosanja poznavala po njegovom NVO radu, u životu na „dobar dan“ i kao zanimljivog tviteraša. Na Tviteru sam ga otpratila davno pre nego što je imenovan na funkciju, bilo mi je otužno i izuzetno mučno da pratim kako šeni i valja se po blatu ne bi li se umilio gazdi koji baca mrve sa svog stola dobro udresiranima.

Verujem da je prvo ciljao ambasadorsku fotelju (Šutanovac odigrao bolje), posle ministarsku (nema dovoljno krvoločnosti u sebi), deluje mi da mu je funkcija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti bačena kao oglodana kost isisane srži. Al’ kučkari znaju, kad psa udresirate silom i ponižavanjem, prihvata i najmanju gospodarevu milost s isplaženim jezikom, mašući repom.

             Davno sam uvežbala da se stavim i u cipele onog „s druge strane“, kako bih preispitala svoje stavove i mogućnost da sam u krivu, kako bih razumela zašto druga osoba tako misli i radi.

Nijedna javna ličnost koja se prodala đavolu nije mi bila iznenađenje. Iz koje god sfere javnog života da je došla, instinkt mi je govorio da je u pitanju prostitutka, bez ikakvog mernog sistema osim „koliko sam dobar“.

Ne mogu da prestanem da mislim o Antonijeviću, ne mogu da razumem.

Da se kockam, mogla bih da se opkladim da su Antonijevićevi stavovi o životu i društvu veoma zdravi, da bi u normalnom vremenu bio izuzetan poverenik. Tj. bio bi to onaj Antonijević koji je godinama javno govorio koliko nam je društvo bolesno. Ne ovaj Antonijević koji prijateljski ćaska s DJV-om, a Maju Dragić ujeda opaskama o njenoj „političkoj agendi“. Uvežbao se, više ne izgleda kao da mu je neprijatno, kao kad je aplicirao za inicijaciju u bandu.

Pa sam zamislila da sam Milan. Da treba da relativizujem prebijanje dece u Valjevu, da se pravim blesava na pitanje o maltertiranju ljudi u LGBT karavanu u prisustvu policije, da odričem nadležnost kad Maja kaže da je studentkinja napadnuta u liftu.

Kako bih izgovorila da je N1 objavio da je ubijen momak u Valjevu, a da ne pocrvenim. Kako bih lagala da N1 napada Vučićevu porodicu, a da ne spustim pogled, da mi ne zadrhti glas, kako bih posle zaspala te noći. Kako bih se javljala komšiji u ulazu, sretala staro društvo na slavama, živela s tom brukom.

Jer, lako je naprednjacima, etika i moral su im nepoznati pojmovi, za njih bi u nekom scenariju i moglo da se kaže: „oprosti im, bože, ne znaju šta rade“. Milan Antonijević zna.

Apropo kockanja, mogla bih da se opkladim i da nije dobio „para punu vreću“ za prodaju dušu đavolu. Dobio je platu, pretpostavljam da je dobra, ali je funkcija oročena, a on je u četnike prešao ’44, nema šanse da opstane pun mandat. Ili se, pu, pu, nada da će Srbija zagaziti u totalnu diktaturu, pa će vime na koje se okačio (ono koje probija kroz belu majicu) dugo sisati.

Al’ opet, svaka plata se potroši, šta će raditi kad zlo vreme prođe, s kim će popiti kafu, prošetati psa, otići na druženje? Nezamislivo mi je da postane ortak s bilo kim iz bande u koju je ušao, koji mrze sve što on jeste, kao što on prezire sve što oni jesu.

I zato ne mogu da shvatim kako je biti Milan Antonijević, kako se živi sa saznanjem da si bio poštovan čovek i to prodao da bi postao ćaci.