Da podvučemo crtu?

             Danima pratim opšti pritisak da se opozicione stranke povuku iz izborne trke. Fantastične slike studentskih akcija, koje su nam prethodnih dana punile srca i duše, nisu smanjile bes prema strankama.

Nisam videla pritisak na Narodnjačku koaliciju, niti na DSS da odustane. Tviteraši su objašnjavali da Aleksićeva ekipa ionako nema šanse, a Miloš Jovanović nije demokratska opcija, pa nije ni važan.

Narodnjačka koalicija se jeste povukla, valjda zbog procene da nemaju šansu za censuz. Čudno je kako su iskusni političari iz Aleksićeve ekipe startno pomislili da njihov populizam može da parira studentskoj popularnosti. Imam pretpostavke, vezane za razbijanje „svi zajedno“ koncepta stranaka, ali su odustali, pa to više nije bitno. Ostala je još EU opozicija (DSS se još uvek broji kao nebitan).  

Veoma me žaloste i preplavljaju neprijatnošću objave funkcionera i članova Demokratske stranke. Razumem da im je egzistencijalno važno da, kad oni neće preživeti, ne preživi nijedna opoziciona partija. No, od mog punoletstva to je bila stranka intelektualaca, za nas koji se nismo ložili na Drašković pokliče. Nema više ni traga od DS koju znamo u ovim posrnućima u radikalsku prizemnost.

N1 i TV Nova prate ovaj narativ, izuzetno su ljuti zbog toga što EU koalicija neće da odustane i svoju ljutnju jasno pokazuju u svakom segmentu svojih programa.

Površinski gledano, pritisak ne potiče od Vučića, već od besnih opozicionih birača. U opšti hajp osude uključili su se i ljudi koje do juče politika nije ni malo zanimala, a toliko je i razumeju. Premisa je da će EU glasači biti „naterani“ da glasaju za SL ukoliko EU koalicija odustane. Ostalo je još malo vremena, no, sudeći po jučerašnjoj objavi Ponoša i Ješića – neće odustati.

          Kad podvučemo crtu, ostaje nam sledeći raspored snaga – stranka „Hivi Vučić“ za postizbornu  koaliciju imaće SPS , Ljajićevu stranku i Nestorovićevu veselu skupinu (ako Nestorović pretekne). Na strani slobode je Studentska lista, a opozicioni glasači imaće i izbor u Evropskoj Srbiji.

              Ako na trenutak zanemarimo mržnju prema Đilasu, i zadovoljstvo koje pričinjavanja pljuvanje po njemu, pa razmislimo o opštem interesu, da li nam se isplati da Evropska Srbija bude neprijatelj opozicionih glasača?

1. SL uzima više od polovine glasova birača. Bio bi to novi dan državnosti Srbije, ali nijedno istraživanje dosad nije pokazalo 50,1%, nisam sigurna da je realno.

2. ES ne prelazi cenzus:

- Ako SL bude imala najviše glasova, po D’Ontu će se najviše glasova ES preliti njima.

- Ako SL bude tesno iza „Hivi Vučić“ stranke, nebitno je što će se glasovi ES preliti Vučiću, imao bi većinu i bez tih glasova kad se uračunaju njegovi sateliti.

3. ES prelazi cenzus:

- Ako SL bude imala najviše glasova, „Hivi Vučić“ stranka će moći da ih nadbroji uz pomoć svojih satelita.

- Ako SL bude tesno iza „Hivi Vučić“ stranke, moguće da će glasovi ES da učine od SL većinu.

 

Šta nam je krajnji cilj, da se oslobodimo ove pošasti, ili da pobedimo Đilasa?

Da li će posle eventualnog poraza biti važnije ko je kriv, ili činjenica da smo svi izgubili, da nas je opet preveslao čovek kog se grozimo?

Možemo li jednom, posle 35 godina gluparenja, da razmišljamo strateški, a ne navijački?
Treba li nam apsolutno svaki glasač, ili je važnije da ponizimo i obeshrabrimo opozicione glasače koji ne misle kao mi?

Studenti su mladi, energični, poletni, nabijeni emocijama, za njih postoji opravdanje za emocije koje ih vode.

Odrasli ljudi, kojima je zadovoljstvo zbog propasti onog kog ne vole jača satisfakcija od zajedničke budućnosti, nemaju opravdanja!