Kukavica protiv Nepokorenog grada

             Postoji priča (možda je urbana legenda) da je Frenk Sinatra započeo karijeru tako što je njegov tim plaćao atraktivne devojke da ga čekaju ispred studija i padaju u histeriju kad ga ugledaju. Novinari su se tada zainteresovali za žgoljavog niskog plavookog momka prodornog pogleda koji je preko noći postao zvezda.

Žgoljavi visoki momak s ovih prostora nije imao prodoran pogled, plaćene ili organske obožavateljke, i nije postao zvezda preko noći. Dvadesetak godina  savijao se od kifle do perece, „riljao“ nogama i rukama i čekao svojih pet minuta. Dobio ih je pošto je izdao „oca“ i preveslao „strica“. A onda je sve svoje i državne resurse iskoristio da postane zvezda. Dobio je aplauze i divljenje prizemne publike, pa čak i nekih ljudi s ukusom, a uz mnogobrojne koje je kupio, konačno je postao zvezda srpske politike.

Tumačenja da je kroz celokupnu karijeru Sinatru „gurala“ mafija slučajno se podudaraju s pričom domaće zvezde, jer je Sinatra redak svetki umetnik čije je delo besmrtno.

Zvezdani put našeg Kukavice išao je uzlaznom linijom neko vreme, imao je par hitića - borba protiv kriminala, stranačkog zapošljavanja, nova radna mesta, auto-putevi...

Uz enormnu neprekidnu reklamnu kampanju, hitići su naduvavani u hitčine, publika se uvećavala, tražila se karta više za njegov stand-up.

Ko se iole razume u show business, zna da je mnogo lakše napraviti zvezdu, nego joj zadržati neprikosnoveni status. Da, pričam o politici, ali karijera našeg Kukavice jeste jurenje trendova, osluškivanje ukusa publike, dodvoravanje najprizemnijim slušaocima koji su uvek i svuda najbrojniji. U takvoj karijeri ne može da postoji „My way“, ne može popularnost da preraste u poštovanje; hitići se izližu stalnim emitovanjem, postanu bljutavi.

              Već nekoliko godina Kukavica plaća obožavateljke da vrište od sreće kad ga vide, plaća medije i kritičare da ga hvale, „minira“ konkurenciju kako bi se održao na vrhu top liste. Tim mu je iz godine u godinu sve slabiji, bend sve raštimovaniji, svirači nemuzikalni, organizacija puna rupa.

Pokušao je da održi tempo očekivanih turneja, ali organske publike skoro da nema, a plaćena traži sve veće honorare. A i kad se obezbedi publika, nema energije, statisti smoreno čekaju da im se završi gaža, ili pokušavaju da klisnu pre kraja.

             „Svirao je jedno leto“ karijera odužila se na mnogo leta, veštački i nasilno, pa se javio bes kod opšte publike koja ne želi više iste nametnute prazne tonove i rime. Toliko su protiv da dolaze da ga gađaju grudvama, aktivno odbijaju da i dalje plaćaju njegov show.

             Zato je s velikih turneja morao da se prešalta na šatorske pirove, a kad se đipa oko stolova, publika hoće da u’vati zabavljača za zadnjicu, ili da gađa čašom kad je nezadovoljna programom. Pa tada puca aura zvezde, tada se bune statisti kojima je obećana kvalitetna rakija a dobili su brlju, kojima je obećana krtina, a glođu papak.

              Kukavica više ne može da održi show ni u jednom gradu bez okupacije te teritorije. Armija obezbeđenja sklanja objektivnu publiku i slučajne prolaznike, nasilno, divlje i zlostavljački. To kod publike budi još veći bes, pa je na sledećoj tački turneje gore nego na prethodnoj.

             Nepokoreni grad je posebno kivan na Kukavicu. Svesno ili nesvesno, ovaj grad zna kome su ruke najkrvavije, ko je najodgovorniji za opšti užas.

             Pretio je sedam puta okupacijom Nepokorenog grada. Svaki put su mu Nepokoreni poručili da nije dobrodošao, svaki put im je pretio da će doći uprkos tome (najviše me brine što su posle jedne od najava, na show krenuli statisti s Kosova, tokom puta im se izgubio trag, nikad nisu nađeni). Pa se povukao.

Kukavica svesno ili nesvesno zna da, ukoliko ne pokori Nepokoreni grad, neće moći da održi iluziju zvezde. Pojačava okupacionu armiju, skuplja s konca i konopca sve raspoložive psihopate, al’ opet, svestan je da najamnici nikad nemaju snagu oslobodilaca i da će, ako se skupi dovoljno nezadovoljne publike, okupacija prerasti u debakl, da će se vest da je Okupator savladan preliti i na ostala mesta.

 Zapretio im je sad još jednom, ovaj put znajući koliko je ta ofanziva važna, da se približava izbor za Hit četiri godine i da ne sme da progleda kroz prste Nepokorenom gradu. Odgovor Nepokorenih bio je još jasniji i glasniji.

Bez X faktora nema zvezde koja traje, bez hrabrosti nema osvajača. Kuražio se nekoliko dana, svirači i menadžment su ga ubeđivali da mogu da izvedu ofanzivu. Al’ Kukavica zna da će njegovi svirači i telohranitelji prvi pobeći, da krajnja cena neuspešne ofanzive ide na njegov račun. Pa je još jednom odustao.

             Reče da može da dovede pedeset, pa i sto hiljada statista u Nepokoreni grad, da je njegova armija jača od Nepokorenih, ali da neće da ruži svoj imidž. Reče čak da bi policija morala da štiti Nepokorene od njegovog razularenog obezbeđenja, kako ne bi ubili nekog od Nepokorenih.
Znamo kako izgleda tango policije i njegovog obezbeđenja, znamo da je ono nadređeno policiji. Znaju to i Nepokoreni, ali sam apsolutno sigurna da ih strah ne bi zaustavio. Jer Nepokoreni grad nije kukavica.

Bili smo pre 80-ak godina okupirani od mnogo jače i opasnije sile nego što je Kukavičina. Naši preci nisu poklekli, iako mnogo slabiji, iako izdani od mnogih sugrađana.

Nepokoreni ljudi širom naše zemlje ulivaju mi nadu da posle nameštenog Hita četiri godine neće biti kraj. Imamo Krigera i Krste Mišiće, al’ dok je Prleta, Tihog, Marije, Mrkog, Caneta Kurble... biće i slobode. 

Od nas zavisi!